Priča običnog čoveka (5. deo)

Kada je dečurlija počela da pristiže na zabavu, bake i deda su se ponudili da pričuvaju decu. Odmah sam uhvatio Oliveru za ruku i poveo je napolje. Želeo sam samoću i svež vazduh, a šetnja s Oliverom je nudila oboje. Nije progovarala, samo se zagonetno smeškala, što me začudo nije nerviralo. Više nisam mogao da se nerviram, ne sada kada je trudna. Brzo smo se spustili do reke i seli na prvu klupu koju sam ugledao. Zapalio sam cigaretu i upitao Oliveru: „Zašto mi nisi rekla?“

Ne mogu reći da sam bio ljut na nju što mi nije rekla, ali sam osećao onu nervozu u dnu stomaka povodom toga. Ona se samo nasmejala. Sedeli smo u tišini dok sam pušio cigaretu, i gledali u odsjaj Novog Sada na Dunavu. Bacio sam opušak i Olivera je počela da govori. „Znaš Nemanja, strašno sam želela da ti kažem, ali i sam znaš koliko smo dugo pokušavali i ništa se nije desilo.“, započela je svoj monolog i znao sam da ne smem da je prekinem ili neću saznati šta je želela da kaže. „Prvo sam mislila da nešto nije u redu, jer se nisam baš najbolje osećala, pa sam otišla kod doktora. Nakon nedelju dana su me nazvali i rekli da sam trudna i da odmah moram da se nacrtam u ordinaciji. Bila sam preplašena i presretna u isto vreme“, zagrlio sam je oko ramena jer sam video da postaje veoma emotivna. „Bojala sam se da nešto neće biti u redu, pa sam u tom trenutku odlučila da nikome ništa ne govorim dok ne budem sigurna da je sve super. Nekoliko puta sam išla kod doktora, ne znam ni ja kakve sve nalaze su radili da se uvere, i da mene uvere da je sve u redu, i da će biti u redu, i pre neki dan su mi stigli zadnji nalazi. Doktor mi je rekao da moram mnogo da se pazim, jer jebi ga, nisam više toliko mlada, 36 mi je, ali u suštini, beba je u redu, i sada sam u trećem mesecu.“

Konačno je pogledala u mene, i počela da mi briše suze s lica. Do tada nisam shvatio da sam počeo da plačem, zapravo nisam plakao, suze su mi jednostavno tekle niz lice. Legao sam na klupu i stavio glavu u Oliverino krilo, naslonio sam obraz u njen stomak. Da li sam toliko prokleto slep da nisam shvatio da mi je žena trudna? Gde li sam bio zadnja tri meseca?

Nastavio sam da ćutim da ne bih zvučao kao malo, preplašeno derište. Zaista sam bio preplašen, iz meni tada nepoznatog razloga, i koliko god da sam bio srećan nisam mogao da se otarasim jebenog osećaja nervoze u stomaku.

„Volim te, Olivera.“ Ne znam da li sam ikada iskrenije izgovorio ove reči, i umesto da mi odgovori, Olivera je počela da me ljubi. Ljubila me dok nam oboma nije ponestalo daha, i koliko god da sam se trudio, nisam mogao da udahnem. Uspravio sam se na klupi i tada sam uspeo da duboko udahnem. Ustao sam i uhvatio Oliveru za ruku. „Hajdemo, Marija će oduvati svećice bez nas ako se ne vratimo brzo.“

Nisam znao koliko dugo smo bili napolju, ali kada smo ušli u kuću, zatekao nas je popriličan nered. Deca su bila veoma živahna, i nisu nas uopšte primetili kada smo ušli. Moja Ljubica nam je pritrčala sa druge strane prostorije i veoma zvanično objavila: „Kada ovim divljacima dolaze roditelji? Ne mogu ja ovo više.“ Nasmejali smo u glas, i oterali je da sedi i odmara. Olivera je počela da doziva decu da se sakupe da bi mogli da jedu tortu. Bilo je teško sakupiti 15ak dece na jedno mesto, ali je meni uspelo; čim sam izneo tortu prelepo ukrašenu i prepunu svećica, odmah su se okupili oko mene. Marija je bila u ekstazi i jedva je čekala da ugasi sve svećice. Mi odrasli smo jedva čekali da deca pojedu tortu i odu kući.

Atmosfera koju smo stvorili pored reke mi se uvukla u telo, i teško sam disao, kao kada me Olivera ljubila. Nikada me nije tako poljubila, a možda i jeste, samo se nikad nisam osećao tako dok me ljubila. Ustvari, nikad nisam osećao većinu stvari kao sada, niti sam na dosta stvari obraćao pažnju kao što sam sada radio.

Bila mi je neobična tišina, zaista sam osećao potpunu tišinu u našem novom domu. Kada sam legao u krevet nisam čuo niti jedan zvuk sa vana, osim ponekog zrikavca ili ptice. Olivera je već mirno spavala i stavio sam svoj dlan na njen stomak. Bio je veoma topao i nežan, i u isto vreme tvrd. Osećao sam malu kvrgu u dnu stomaka, mali život koji je tu unutra, bar sam mislio da je osećam jer sam se bojao da pritisnem jače da ne bih probudio Oliveru.  Slušao sam njeno ujednačeno disanje i otkucaje srca. Bilo mi je veoma teško da zaspim, a kada sam zaspao, sanjao sam užasan san.

Sanjao sam Oliveru i mene. Sedeli smo zajedno u našem vrtu, i gledali Dunav kako se polako migolji kroz Vojvodinu. Olivera je bila u poodmakloj trudnoći i izgledala je božanstveno u svetlozelenoj haljini. Bašta je bila zatvorena a napolju je padao sneg, ali se Olivera požalila da joj je pretoplo i zagušljivo pa sam otškrinuo prozor. Kroz prozor je odjednom krenuo da šiba strašan vetar koji me je bacio na pod i nije mi dao da ustanem. Osećao sam se kao zakovan nekim nevidljivim rukama. Kroz prozor su uletele vrane koje su kreštale na sav glas i skupljale se oko Olivere. Ona je zaspala i nije ih primećivala. Urlao sam na nju da ulazi u kuću dok su vrane i dalje kreštale i hodale po meni. Tada je počela da se porađa, a ja nisam mogao da joj pomognem. Vrane su joj se sve više približavale ali je nisu dodirivale, kao mene. I dalje se činilo da ih ne primećuje, pogled joj je bio fiksiran u daleku tačku na nebu, među milion pahuljica koje su lagano padale. Dugo je urlala, i rukama se odgurivala od zemlju, dok nisam primetio malu glavicu među njenim krvavim nogama. Sada su vrane počele da hodaju po njoj, a ona je prestala da se pomera. Ni beba se nije pomerala, ali vrane nisu primećivale bebu. Počele su da kljucaju po Oliveri, i da kidaju njeno meso.

U tom trenutku sna sam se probudio, sav u znoju, i brzo sam otrčao u kupatilo i počeo da se umivam. Srce je htelo da pobegne iz mojih grudi, i nisam ga krivio za to. Kada sam se vratio u krevet, Olivera je bila budna i sanjivo me pitala da li sam dobro. Nisam bio u stanju da govorim pa sam jednostavno kimnuo. „Nemanja, molim te reci mi šta je. Vidim da nisi dobro. Jesi li bolestan?“, zahtevala je da zna. Seo sam na krevet i skupljao snagu da progovorim, da kažem barem jednu reč. „Da, dobro sam. Ružno sam sanjao. Spavaj, molim te.“

Iscrpele su me moje reči, ali sam video da su Oliveru umirile i okrenula se na drugu stranu i za par minuta je zaspala. Koliko god da sam bio iscrpljen, nisam mogao da zaspim. Bolje rečeno, nisam želeo da zaspim jer sam se bojao da ću opet sanjati neki odvratan san. Pred zoru sam zaspao, i na moje olakšanje, nisam sanjao apsolutno ništa, kao i obično.

Nastaviće se…

Nadam se da ste pročitali prvi, drugi, treći i četvrti deo ove priče, a nastavak možete pročitati ovde 🙂