Ujutru mi je bilo izuzetno teško da ustanem iz kreveta. Zapravo nisam ni ustao. Ležao sam tako satima izgubljen. Proganjao me je sinošnji san kojeg nisam mogao da isteram iz svojih misli. Olivera je svako malo dolazila da proveri kako sam jer je bila sigurna da imam neku groznicu. Moje roditelje zajedno sa Marijom je… Continue reading Priča običnog čoveka (6. deo)
Kada je dečurlija počela da pristiže na zabavu, bake i deda su se ponudili da pričuvaju decu. Odmah sam uhvatio Oliveru za ruku i poveo je napolje. Želeo sam samoću i svež vazduh, a šetnja s Oliverom je nudila oboje. Nije progovarala, samo se zagonetno smeškala, što me začudo nije nerviralo. Više nisam mogao da… Continue reading Priča običnog čoveka (5. deo)
Napolju je bilo izuzetno toplo, i krenuo sam prema Fruškoj Gori. Do vrha mi je trebalo petnaestak minuta, ispušiću jednu cigaretu, i dok dođem po Mariju, ovaj osećaj će prestati. Na vrhu Fruške Gore je bilo zaista lepo, duvao je povetarac kojeg je u gradu bilo samo pored Dunava, i u miru sam ispušio jebenu… Continue reading Priča običnog čoveka (4. deo)
Po mnogočemu, bio sam najobičniji čovek na svetu. Rođen sam u Banjoj Luci, gde sam proveo celo svoje detinjstvo. Spletom veoma običnih okolnosti, završio sam u Novom Sadu, gde i sada živim. Zapravo, u Novom Sadu sam završio jer sam bio previše običan da završim Elektrotehnički fakultet u Banjoj Luci, pa su me moji roditelji… Continue reading Priča običnog čoveka (3. deo)
„Mama, nemoj da mi pričaš na tom jeziku!“, ljutito je govorila devojčica. Nisam mogao da ocenim koliko ima godina. „Svi već znaju da me grdiš kada pričaš taj jezik, a ja te sasvim lepo razumem i na srpskom!“Bio sam zadivljen i impresioniran ovom prelepom devojčicom, iako mi je sada bilo još teže da odgonetnem njene… Continue reading Priča običnog čoveka
Deborissima 